rekli su: tu blizu je Dunav
i dok smo išli kolima
sve mislim: sa’ će Dunav
senke drveća leže, ko policajci
svetle, i gmižu ko voda
ovde je skoro selo, kuća
mirna i velika
mi bežimo od bombi

a buka je, stalno buka
to najviše zbog nas malih,
a nije nego su golubovi u potkrovlju,
a nije nego lete avioni, ponekad

mi deca im pevamo
avione, baci nam bombone
ako nemaš para baci nam cigara

jao meni šta sam doživela
viče mama i za uši nas vuče u kuću
a para, svi imamo para
fioke su ih pune
čak ih, mi mali, iznosimo u dvorište
i igramo se njima

noć nas, svako malo, pretumba
avioni bacaju bombe, prokleti
a nije, nego to probijaju zvučni zid

gle, gle, šta je bombi po dvorištu
gle, gle – viče ujutru mali Milutin
a to nije od aviona, nego od krtica
al’ on to još ne zna

krtice su u zemlji
golubovi u potkrovlju
na nebu avioni

cigara, sem dečijih što su žvake, nema
to svi kažu, jedan dan dođe tata s boksom
uzme upaljač i zapali ceo boks, odjednom:
neće mene neke bitange da deru,
a leba nemamo
bila je noć, plamen je bio lep
tata je jak, a nije, nego budala
glupira se pa će opet da kupi

gle, gle, šta je bombi, na teveu, gle, gle –
viče uveče mali Milutin, a to je bokser,
Tajson, na video-kaseti, al’ on to još ne zna

e budale, gledate tu Amerikanca, neprijatelja –
kaže mama, ćuti, nije to Amerikanac
to ti je crnac – kaže tata
a onda bude beli šum, pukne traka

a buka je, buka stalno, a nismo to mi mali
nego golubovi su u potkrovlju, seru
po onom što smo od usta odvajali

pa tata ko Tajson sad al’ utokom
po golubovima, zvoni lamperija, zvoni
buka je, mama viče: budalo pijana
u nebo pucaš a ratno stanje
jao meni šta sam doživela

gle, gle, bombarduje – viče Milutin
pa zapuši uši, a nije nego to tata puca
al on to još ne zna

noć je lepa, tata je jak