Pričao sam jednom sa stubom;
sa prekrasnim borama
i uglačanim reljefima.
sijao je od najbelijeg mermera.

Gledao sam gde je utemeljen,
kroz koje je sve okove vremena bio zatvoren.

Kako stoji zaključan i zatvoren?
tražim naklonost od stuba.

Odgovara mi. Stub ne treba da odgovara,
ali odgovara mi.
I priča, i ciči i vrišti.
Krasi ga sloboda.

On je drugačiji od mene.
i on bi želeo da vidi i Kinu i Indiju i Afriku i Australiju;
i on, želeo bi, osetiti i pomilovanje i ljubav i sreću
On nema sudo-mašinu ni auto ni bankovni račun,
i ne plaća porez, ne osnuje firme, i ne prelazi na crveno svetlo na pešačkom prelazu, i ne stoji u gužvama i ne kasni na posao i na njega šef ne urla

Nedeljom - ne radi
Nedeljom - ne pije
Tablete, alkohol
Nedeljom - ne plače
Nedeljom - pere auto
hominoideal

On je stub, a ja sam čovek, i on miruje u slobodi svoga sveta. Trznem se i setim:
Ja bolje radim sa rokom,
Ja bolje radim pod vikom,
Ja bolje radim pod pritiskom i čučanjem nad glavom.
I zato trepćem.
Izabraću godinu kada me neće biti,
Kada će prokleti stub biti barem malo sličniji meni