Teško je
Teško je ujutru otvoriti oči
i osetiti opori zadah.
Teško je čuti hiljade glasova,
a ipak verovati u svoj.
Teško je kad izgubiš druga.

Teško je kada niko ne sluša
ili kada neko sluša,
a ti paranoično misliš da te ne podnosi.
Teško je staviti glavu na šine.
Teško je ne utamničiti voljene
svojim strahovima
i onim što ne želiš da znaš o sebi.
Jednom sam potpuno hladan
rekao čoveku da ga gotivim,
znajući da on mene i ne baš.
Teško je bilo slušati ga kako muca.
Računi za gorivo,
razgovori za posao i na poslu,
mnogo rukovanja, lažnog osmeha,
pivska pena na brkovima,
teško je.
Teško je kriti se iza crvenog duksa
ili službene uniforme.
Teško je popiti lošu rakiju na eks,
ili pojesti celu picu,
pogotovo onu kod Mašinca.
Teško je raditi i pored toga stvarati.
Teško je pamtiti ljude jedino po dobru.
Teško je pamtiti rođendane.
Teško je ne otići na koncert Zostera.
Teško je biti objektivan o muzici.
Teško je ostati nepovređen,
a dozvoliti emocijama
da prođu kroz tebe poput talasa.
Teško je gledati majku kako postaje baka,
još teže ostati bez mogućnosti za to.
Teško je reći: Dobro sam ‒ radi manira.
Teško je reći: Ne baš ‒ kao činjenicu.
Teško je od tuge ne napraviti rijaliti.
Teško je otići doktoru.
Teško je biti brižan partner
i dobar sin ili brat.
Teško je,
možda najteže da kažeš: Ništa,
i da to Ništa držiš u sebi.
Da, to Ništa ‒ to je najteže.