izrezao sam lice Artura Remboa
nosim ga kao masku
prolazim kroz tvoj kraj
rizikujem da me proglase
društveno neprilagođenim

počinjem da ličim na tebe
znam da ćeš razumeti
strepnju i egzibicionizam
želim da ti ispod prozora
pročitam pesmu
serenadu novog doba

spavaš u tuđem stanu
umesto tebe cimeri
slušaju sirove stihove
polivaju me vodom

zamišljam da je mleko
sa cimetom i šećerom

pokvasili su mi donji veš
koji sam dobio na poklon
od nekoga ko ne peva serenade
i ne zna kako je dobar osećaj
stajati na trotoaru, uz mnogo prkosa
i sa beskompromisnim željama

dok sa papirnim licem
gledam u prozorsko okno
puštam da kroz nogavicu teče
sve ono što nije imalo priliku
da se slije niz tvoj perjani jastuk