Rođena sam sa blatnjavim belegom na čelu, u obliku Skandinavskog poluostrva
Moja pramajka bila je viking, možda.
Pila je puno svežeg mleka i jela rukama.
Smejala se preglasno, pisala pesme
i pretpostavljam da je nalazila savršeni balans (a to je danas najmodernija reč) između biljnog
čaja i piva
Verujem, živela je dugo.

A i Gvineta Paltrou kaže, ključ večne mladosti i zdravlja leži – u balansu
Dakle i zeleni čaj i pivo, i čia seme, premda i jedna cigareta(!)
(da li ona beše pravi mirišljave sveće od kravlje placente?)
*****
Rođena sam u stranom telu, ja nosim sukob u vlastitoj krvi.
Carski rez. Blizanci.
Čini se i da sam rođena sa dlakavim rukama, i još kažu – nisam plakala.
Trebalo je da se zovem Dunja.

Trebalo je da budem rumena i meka, kao anđeli sa Rubensovih slika.
Moja prva reč trebalo je da glasi: tehnofeudalizam.
Trebalo je da naučim notni zapis i pisanu latinicu, još pre osnovne škole.

Trebalo je da imam duže noge, da bih nosila mini suknje. Možda tanji struk, i manji nos.
Trebalo je da budem lekarka ili žena predsednika.
Trebalo je - trebalo je da rodim sledećeg velikog viteza spasitelja ili sveca.
I na sve to - trebalo je da budem jedinstvena, i ženstvena, to su očekivali.

Nije trebalo da se preglasno smejem i jedem rukama, dakle.
Nije trebalo toliko kafe da pijem. Zato nemam dovoljno magnezijuma i gvožđa, kažu.
Nije trebalo da obrijem ruke sa 12 godina, jer je poznato da to samo pogoršava sve.
Nije trebalo da se rodim sa nesimetričnim obrvama.

Nije trebalo da sumnjam u Boga.
Nije trebalo da budem ovako tvrdoglava.
Nije trebalo da se rodim u zemlji bez mora. (Ovo je poslednji put, obećavam)
I to još u zimu, u veku bez magije, bez hajduka i bez Džima Morisona.

Sad znam
Nije trebalo da se rodim otvorenih očiju. Nije trebalo da vidim da sam sama.